Уредништво

УРЕДНИЦИ
БЕОГРАДСКОГ КЊИЖЕВНОГ ЧАСОПИСА

Милован Марчетић (главни и одговорни уредник) рођен је 1953. године у Приједору (БиХ). Од средине седамдесетих година живи у Србији, више од тридесет година у Београду. Пише поезију и прозу, уређивао је као главни уредник Књижевну реч, Реч и Књижевност, а Београдски књижевни часопис уређује од његовог оснивања. Објавио је досад шест песничких књига, две књиге изабраних песама и четири књиге прича. Књиге песама: Дан двадесет хиљада паса (1982), Начини ишчезавања  (1986), Без имена, без лица (1990), Ратно острво (2000), Мера душе изабране песме (2002), Ташкент (2006), Jeux d’adultes – Игре одраслих (2008; изабране песме на српском и француском), Иза затворених очију (2010). Књиге прича: Животи песника (1996), Мој Холивуд (2000), Прво лице (2003), Записи на снегу (2012) . И за песничке и за прозне књиге добио је угледне књижевне награде. Песме и приче су му уврштене у антологије савремене српске књижевности и превођене на стране језике.

Ивана Миливојевић (уредник), рођена је 1967. године у Београду. Студирала је на Групи за општу књижевност и теорију књижевности на Филолошком факултету у Београду, потом докторирала на универзитету у Лимерику с тезом која је представљала упоредно тумачење прозе Џејмса Џојса и Данила Киша. Објавила је књиге Љубав за различитост и Фигуре аутора, а писала је и књижевну критику за часопис Реч и Радио Б92. Последњих година на Универзитетском колеџу у Даблину, с посебном радозналошћу читала је о чудним судбинама уметника и научника са континента који су у првој половини двадесетог века живели у Ирској, у потрази за инспирацијом коју на другим местима нису могли наћи. Члан је редакције Беогрдаског књижевног часописа од краја 2006. године.

Срђан Вучинић (уредник) рођен је 1970. године у Београду. Дипломирао је на Групи за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета у Београду. Објавио је преко 300 текстова о филму и књижевности, највише у књижевним и филмским часописима. Аутор је књиге есеја Краљевства и изгнанства (2002), Рађање кентаура (2009) и Црно у колору (2010, у коауторству са Владаном Матијевићем), те неколико изведених радиодрама.  

Миодраг Раичевић (уредник) рођен је у Подгорици 1955. године. Живи и ради у Београду. Пише поезију и прозу. Објавио је збирке песама: Осјећајне пјесмеи једна коњска (1984), Чарапе у трави (1987), Дебеле девојке (1990), Горе главу висибабо (1993), Трице и кучине (1994), Музини ветрови (1995), Длан & лопата (2009, награде „Бранко Миљковић“ и „Бранко Ћопић“ за поезију); сваштару Свирање Малапартеу (2002); прозне књиге (под псеудонимом Т. Х. Раич): Опет силована (роман, 1990), Најбоље од Џека Трбосека (роман, 1995), Човек без костију (роман, 2003) Ко је рекао живели (роман, 2011), Речник афродизијака (1997), Librus Docleanus palamudusДукљански ријечник (2005, под псеудонимом Равијојло Кликовац); књижевне куваре: Палачинке (2000), Кувар за сваки дан (2002), Код српског писца (2011). Приредио је: Казабланка (темат о филму Казабланка, у ревији Овдје, 1990), О кримићу (темат у ревији Овдје, 1995), Како ово нисам знао (бајке, 1995), Шекспирове сестре – антологија женске светске приче (2002), Антологију боемске поезије (2002), Постмодерна на тргу (1988, са Г. Божовићем), Нема толико до Лајковца – јексерашка проза (у часопису Поља, 2004), Ноћне приче – светска фантастика (приче, 2004). Учествовао је и у вишеауторским пројектима и објављивао у свим овдашњим важнијим часописима.

.